Da bih mogla glasati na budućim izborima, od kojih danas neki od srpskih političara strepe, a neki ih priželjkuju, moram imati uvid u «ličnu kartu» svake stranke pojedinačno, odnosno, kratak osvrt na utisak koji su ostavili na mene od svog nastanka do danas. Posmatrajući srpsku političku scenu u globalu, dobijam utisak da su sve stranke iste, samo im se nazivi razlikuju. Svi su za ulazak Srbije u Evropsku Uniju (problematičan je samo način), za saradnju sa Haškim tribunalom, za borbu protiv kriminala i korupcije… Ipak, treba sagledati svaku stranku pojedinačno jer utisci mogu da prevare.

       Da krenem od Demokratske stranke koja je sad na vlasti iz čijih je redova i predsednik države. Nemam baš neko lepo mišljenje o toj stranci. Nekako mi deluje dvolično i vrlo prevarantski. Svakim danom mi sve više liči na KPJ, jedinu partiju bivše Juge. Imam utisak da joj je baš ta KPJ uzor. Demokratska stranka o svemu donosi odluke sama, ali kad se pokaže da te odluke nisu dobre ili kad su uhvaćeni u nekoj malverzaciji kao što su plate u upravnim odborima, bonusi kao nova, za naše građanstvo, do juče nepoznata demokratska kategorija zarada, uz te iste plate ili kao što je zapošljavanje “rođaka” na važnim radnim mestima, onda uvek nađe krivca u nekoj od bivših vlasti, na koje nisu imali zanemarljiv uticaj. Naravno, po sistemu zatečenog stanja. Oni nikada ni za šta nisu krivi. Međutim, nisu mnogo učinili da se sanira to zatečeno stanje koje su i oni kritikovali, davno, kad nisu bili na vlasti, već to isto beskrajno stanje i te kako koriste. Članovi Demokratske stranke nemaju svoje lično mišljenje. Prosto ne mogu da verujem da svi oni listom misle isto, od reči do reči,  kao po nekom šablonu. Vrlo su poslušni. Troše mnogo novca za savetnike, što jedino može da znači da o poslovima za koje su izabrani da obavljaju, nemaju mnogo znanja, pa mi nije jasno, zašto je obavezno da u Srbiji profesionalni političar bude fakultetski obrazovan?! Pored svih onih savetnika i pomoćnika sa fakultetskim diplomama, mislim da funkcionerima Demokratske stranke fakultet uopšte nije potreban. Ovo se ne bi moglo reći samo za Demokratsku stranku već i za političare iz svih stranaka čija je jedina svrha postojanja da se dokopaju vlasti, a onda će, naravno, za sve biti krivo zatečeno stanje. Sada je Demokratska stranka na vlasti i sve su oči uprte u nju. U odnosu na sve što je nekada predstavljala i kako se nekada reklamirala, od nje sam očekivala mnogo više odgovornosti, tolerancije, transparentnosti i poštenja. Sećam se one njihove parole: ”Pošteno Đinđić”. Nažalost, neko se potrudio da njega više nema, tako da nikada nećemo saznati da li bi sada bilo isto ovako da je on živ. U nedostatku argumenata se u Srbiji uvek koristilo oružje. Možda će se to promeniti ulaskom Srbije u EU. Kažem možda, jer su i oni pokazali da im nije strano korišćenje oružja u nedostatku argumenata. Izgleda da na ovom svetu ne može baš ništa biti idealno. Ne sviđa mi se ni način na koji demokrate vode dijalog sa svojim neistomišljenicima. Suviše su napadni i netolerantni, upadaju sagovorniku u reč i na taj način ne dozvoljavaju da se čuje drugo mišljenje kojem bi oni mogli argumentovano parirati. Ne žele čak ni da se čuje odgovor na pitanje koje su nekom sami postavili. Pred svake izbore obećavaju mnogo, a ispunjavaju malo, gotovo ništa. Verujem da oni tokom cele kampanje i te kako znaju šta se od obećanog može, a šta ne može ispuniti, tako da se takav način kampanje i odnos stranke prema glasačima može nazvati prevarantskim. Znam da bi se oni opravdali na njima svojstven način, recimo, da nisu oni za to krivi već da su okolnosti bile drugačije prilikom davanja obećanja, a sasvim drugačije posle. Uvek sam verovala da je odgovorna vlast, između ostalog i ona koja ume da vidi malo unapred. “Ko na brdu ak` i malo stoji, više vidi neg` onaj pod brdom!” Očigledno se slažem sa Njegošem! Ne znam koliko je dobro što je Demokratska stranka na vlasti, jer s obzirom na ono što je do sada pokazala, od nje ne očekujem mnogo. Da zna ili da hoće mogla bi mnogo više. Možda sam joj nesvesno svalila teret koji ona nije u stanju da ponese, da bude primer demokratije u Srbiji. Izgleda da ona to nije u stanju. Ali ko jeste? Da li je to ono što je danas važno? Ne znam! Znam samo da je ova stranka na vlasti i da joj je upravo zbog toga danas potrebna pomoć i to najviše zato što je ta pomoć potrebna Srbiji. Međutim, zbog svoje sujete i prepotencije ne zna da je zatraži. Ne mogu da je u potpunosti krivim zbog toga, jer kakva nam je politička scena nema ni od koga među kolegama da zatraži pomoć, čak i kad bi znala kako se to radi, a kako se čini, građani Srbije bi i takav uzaludan pokušaj morali debelo da plate. Zatražiti pomoć od stranački neopredeljenih građana, koji mogu biti vrlo veliki stručnjaci, izgleda da nije na liniji Demokratske stranke, a pomoć od stručnjaka iz redova opozicije je očigledno ravna izdaji stranačkih interesa. Ta stranka ima jednu frakciju koja se registrovala kao posebna stranka pod imenom Liberalno Demokratska Partija - LDP. DS i LDP nisu u koaliciji, jer se u tom slučaju ne bi mogla formirati vlada. Koalicioni partneri DS-a nisu hteli da formiraju koaliciju sa DS-om ako u toj koaliciji bude LDP. To je stranka koja smatra da realno gleda na situaciju u kojoj se Srbija nalazi i jedna je od retkih stranaka koja zagovara priznanje državnosti Kosova, pa nije ni čudo što je mnoge stranke ne žele u koaliciji. Vrlo je slična Demokratskoj stranci, što je i logično, jer je potekla iz nje. Meni se čini da je njima žao što nisu u sastavu velike DS, pa joj stalno daju podršku i pomažu joj da opstane na vlasti čak i kad se neki koalicioni partneri DS-a ne slažu sa odlukama koje ta stranka donosi. Vrlo dvolično zvuče kritike LDP-a na odluke DS-a kad posle tih kritika i neslaganja ipak daju svoj glas za sprovođenje svih odluka DS-a. Mnoge stavove koje ta stranka zagovara, mogla bih da prihvatim, neke i ne bih, ali kad zgaze svaki svoj stav podrškom koja taj stav negira, vidim neprincipijelnost, licemerje i dodvoravanje vladajućoj stranci, tj. njihovoj voljenoj DS. Ponekad se zapitam, da li su oni posebna stranka ili frakcija u DS-u. Njihovo ponašanje na političkoj sceni Srbije pokazuje da su oni u tajnoj koaliciji sa DS-om i ne verujem da ostali koalicioni partneri DS-a to ne vide. Važno je biti na vlasti! Ta tajna koalicija nekim partnerima ne smeta dok je tajna, a oni će se praviti da to ne primećuju, jer je tako bolje za njihov rejting koji bi vidno oslabio kad bi se saznalo da su u koaliciji i sa LDP-om koja nije ni malo omiljena stranka u redovima njihovih glasača. Ne mogu ni za ovu stranku da glasam. Mislim da bih, glasajući za LDP prekršila Ustav Srbije, ma šta ja mislila o njemu. Taj Ustav je ipak važeći i dok je takav, ne mogu sebi dozvoliti da ga kršim i u tome su moji principi dijametralno suprotni stavovima LDP-a. 

      Koalicioni partneri u vlasti sa DS-om su G17+, SPO i SPS sa JS-om i Penzionerskom strankom, kao i stranke manjina o kojima neću ništa komentarisati, jer nisam pripadnik nijedne manjine. Smatram da svaka manjina treba da bude zastupljena u političkom životu Srbije. Manjine takođe treba da daju svoj doprinos boljem životu građana u Srbiji. Ovo je ipak i njihova zemlja, zemlja u kojoj žive, rade, rađaju se i umiru, kao i svi mi.

      Penzionerska stranka je, po mom mišljenju, jedna prava pravcata smejurija. Svaka stranka ima među svojim članovima penzionere, a ovi su nešto posebno ili vrlo posebni penzioneri koji su osnovali posebnu stranku i tako se suprotstavili svojim kolegama. Jedni penzioneri rade protiv penzionera, a drugi u interesu penzionera. Nije - nego. Neću glasati za njih ni kad budem u penziji, ako uopšte uz ovakve političare i njihove stranačke programe dočekam penziju.

      SPS ili Socijalistička Partija Srbije je Miloševićeva stranka koja nas je svojom nesposobnošću i odsustvom diplomatije i svake logike uvukla u građanski rat i dovela u situaciju da se decenijama diplomatskim putem moramo boriti za očuvanje celovitosti teritorije, što iz perspektive građanina izgleda kao Sizifov posao, i tako olakšala teroristima da formiraju kvazi-državu na našoj teritoriji. Lepo društvo za srpske demokrate. Kažu da se SPS promenio. Ja pamtim onu narodnu poslovicu: ”Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”. Svaku rečenicu koju o njima napišem obavezno prati gorčina. Da bih neutralisala ovaj gorak ukus, biću kratka. Ne moram ni da govorim da za njih neću glasati.

        SPO je stranka koja se smatra legendom demokratskog otpora Miloševićevom režimu. Međutim, zbog svog ne angažovanja i poklanjanja bezuslovne podrške DS-u, teško da su sada u stanju da samostalno izađu na izbore ne bojeći se cenzusa. Bez konsultacija sa simpatizerima, bez osluškivanja tih istih građana koji su sa tom strankom, rame uz rame, vojevali sve demokratske bitke na ulicama srpskih gradova, stvorili su od sebe marginalnu stranku, a svoje simpatizere zanemarili. Njih je bilo toliko da bi sada, da su ostali dosledni svojoj borbi, bili najveća stranka na srpskoj političkoj sceni. Svi se danas pitaju: Šta se to dogodilo?! Ali u borbi za prestiž unutar već skoro zaboravljene koalicije “Zajedno” (DS, SPO, GSS), Demokratska stranka je bila vuk koji je pojeo dva jagnjeta ili jedno jagnje i jednog vuka, kako hoćete. Uglavnom, borba je bila, kao i svaka koju vodi DS, neprincipijelna, netolerantna, nepoštena i nepoštedna. Našli su se na putu ljutoj mašini. Da li je mašina još ljuta? Malo je čini se, popustila. Sad je brižna. Ono malo SPO-a što se naknadno sakupilo i rešilo da pokuša da makar opstane, da bude prisutno na političkoj sceni, DS uzima u svoje okrilje kao partnera u koaliciji da vodi majčinsku brigu o legendi koju treba čuvati od zaborava. Ako se SPO uskoro ne trgne iz tog transa, zaista bi joj se to moglo i dogoditi. Međutim, s obzirom na tradiciju kratkog pamćenja, sumnjam da će ih njihov odlazak u legendu sačuvati od zaborava, pogotovo ako DS odluči da to ne odgovara njenim stranačkim interesima. SPO se sada ponaša kao da joj do glasova birača ni malo nije stalo, pa zašto bih se, u tom slučaju i ja uopšte trudila. Za sada je svaki moj pokušaj da razumem ovu stranku završio bez uspeha.

        Još jedan koalicioni partner DS-a je G17+. Ova stranka se ne da gutati, možda zbog onog +, što verovatno označava ’tvrd orah’ ili kao što piše na nekim kapijama “Čuvaj se psa!”. G17+ može lako progutati celu DS i to samo otvarajući usta, ali neće. Eksperti su to! Takvog protivnika ne treba gutati, on onda za osvetu, jede iznutra i nestao bi prvo plus, a onda i cela stranka. Tako nešto se ovoj stranci ne može dogoditi, jer oni jako dobro znaju da se protivnik mora držati uza se. G17+ je najkontraverznija stranka u Srbiji. Koju god resornu fotelju dobiju, oni se proglašavaju ekspertima. Srpska “devojka za sve”. Najviše vole one resore koji su u direktnoj vezi sa finansijama, tj. parama. Bije ih glas da su korumpirani, da su lopovi, da su potrošili mnogo novca za osnivanje raznih nepotrebnih agencija, da su krivi za malverzacije u privatizaciji kao i za uništenje srpskog bankarstva, da oni odugovlače zakon o restituciji, jer još nisu dovoljno pokrali i prodali, da vole da rasprodaju tuđe i da taj posao još nisu završili. Međutim, iako nikada nisu bili nosioci demokratske vlasti, u svakoj su bili važan odlučujući faktor. Ne znam kako bi to mogli biti, ako im nosioci same vlasti to nisu dozvolili i slagali se sa njihovim odlukama? Ne znam šta je tu istina. Opet narodna poslovica: ”Gde ima dima, ima i vatre”. Prema narodnim poslovicama, imamo veoma pametan narod. Možda moramo naše političare češće podsećati da su i oni deo tog naroda, kojeg se većinom sete samo pred izbore. Ako sve te glasine o G17+ nisu istinite, onda ovoj vlasti fali jedna dobra revizija, pa ako se utvrdi da je sve urađeno pošteno, G17+ bi mogla biti jedina stranka koja zaslužuje poverenje. Mada, sve mi se čini da bi se teško našao pošten i profesionalan revizor. Koliki tek on ekspert treba da bude i kako odoleti tolikim parama, pogotovo ako bi mu se dogodilo da jureći lisicu istera medveda. Tvrd orah, voćka čudnovata ostade u Njegoševom “Gorskom Vjencu”. Orasi kod nas, izgleda, slabo rađaju. Tvrdi orasi danas dolaze u Srbiju iz inostranstva. Toliko su tvrdi da ih niko od naših diplomata ne može smekšati, ali ih zato moraju u svemu slušati. Tako da mi sada nemamo bog zna kakvu privredu ni bankarstvo, a o industriji da i ne govorimo. Umesto da obnovi uništeno, da nam pomogne da se dignemo kao feniks iz pepela, naša demokratska vlast je sve prodala što se prodati može, potrošila pare ko zna gde i uvela nas je u svetsku krizu pravdajući se, opet, da za tu krizu nije kriva Srbija. Raskošno živeći od inostranih kredita i od novca od prodate državne, tj. bivše društvene imovine, naša demokratska vlast je krila od svojih građana da je zemlja u svojoj sopstvenoj krizi i da kao takva ulazi u svetsku krizu, što je loše da gore ne može biti. Ako nam vlada sprema prejake mere za oporavak od ovakve krize, bojim se da nas ne predozira, jer mi se čini da ni naši eksperti ne znaju šta da rade. Kako da glasam za eksperte, ako im ne verujem? Ova stranka zaslužuje detaljniju analizu, za slučaj da se ne potkrade neka greška i zato bi joj trebalo posvetiti više vremena, ali ja nisam ekspert i teško da bih sama mogla razmrsiti to vrzino kolo prijateljskih ekspertskih veza i vezica, tako da sad jedino mogu odabrati da ne glasam za njih, da ne bih nehotice glasala za nekog ekspertskog tajkuna.

       Koalicioni partner DS-a je i Jedinstvena Srbija, koja je u tu koaliciju ušla preko SPS-a, sa kojim je učestvovala na predhodnim izborima u predizbornoj koaliciji. Mala, vrlo konzervativna jagodinska stranka, ali vrlo glasna, pogotovo kad je patriotizam u pitanju ili kad njen predsednik reklamira ekonomski procvat grada Jagodine, kao primer kako treba pošteno voditi jedan grad sa malim sredstvima i velikim srcem. Nisam sigurna u visoko obrazovanje predsednika te stranke, ali mu se mora priznati hrabrost da opstane u tom političkom mulju u kome on pliva kao riba u vodi i inteligencija da oko sebe skupi dovoljno obrazovanih ljudi, istomišljenika, sa kojima uspeva njegovu malu stranku predstaviti kao važan politički faktor u Srbiji na svakim izborima do sada. Imam utisak da bi ta stranka poslala Evropu najradije dođavola, ali, s obzirom na izuzetnu pragmatičnost njenih članova, to ne čini već, naprotiv, insistira na sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, tvrdeći da su oni stranka Evropske orjentacije, u šta ja ne verujem, a vrlo  je verovatno da u to ne veruje ni EU, što je meni potpuno nevažno. Važan mi je njihov izbor koalicionih partnera koji pokazuje veliku dozu konfuzije, ali i prilagodljivosti svakoj velikoj stranci. Svojim konzervativnim patriotskim stavom odbijaju EU, a svojom podrškom Evropskim ciljevima vlade ubeđuju EU da su oni ipak stranka Evropske orijentacije. Previše konzervativna stranka za moj ukus, ali stranka koja ume da probudi simpatije, ali i oprez. To je stranka lokalnog tipa i nije mnogo bitan njen uticaj na srpsku politiku, tako da ne vidim razloga da glasam za nju. Da ima veći uticaj ili da ja živim u Jagodini, ne bih mogla da joj poklonim glas iz čistog opreza. Nisam sigurna da su toj stranci tolerancija i kompromis jača strana, niti sam sigurna da je operisana od korupcije.

      Očigledno je da vlada funkcioniše po sistemu ”ja tebi, ti meni”, jer ovakva ikebana stranaka čiji su stavovi dijametralno suprotni ne može ni na koji drugi način da sastavi celu jednu godinu vladavine. Takav način vladavine ja vidim kao legalizovanu korupciju, ali to je izgleda danas uobičajeno u politici ako neka stranka želi sebe da održi na vlasti. “Cilj opravdava sredstvo!” Vrlo makijavelistički! Takav stav se nekada, makar na rečima, smatrao vrlo nečovečnim i nepravednim, ali danas se mnogi hvale poznavanjem i usvajanjem, ali i uvođenjem u praksu tih makijavelističkih stavova. Svako vreme ima svog teoretičara. Ovo je vreme u kome je neko odlučio da u Srbiju, pored svega što nam treba i ne treba uveze i Makijavelija. Srpska pamet je ponovo degradirana ili deluje kao da je nema. Do sada se nije baš mnogo pokazala, bar ne u pozitivnom svetlu. Čim malo izmili na površinu, odmah se uklopi u novonastalu srpsku društvenu elitu ili čak svetsku (zavisi ko da više) i nestane. A pameti ima, u to sam sigurna, samo ta prava, kvalitetna, nepotkupljiva srpska pamet nije politički angažovana i to joj smeta da deluje u ovom našem društvu u kome se ni zaposlenje ne može naći bez članstva u nekoj od vladajućih stranaka. Nekad bilo, sad bi trebalo da se pripoveda, ali s obzirom na to da je “sve isto, samo Njega nema”, malo ćemo sačekati na ta pripovedanja. Ako ova vlada padne, ko da je zameni!? Narodu je najteže. Na izborima, nažalost, treba da odluči, između mnogo loših, ko je manje loš. Kao da od dve ili više trudnih žena može da se odluči koja je manje trudna. Manje ili više loš, loš je, zar ne!?

      Alternativa ovoj vladajućoj koaliciji su dve opcije stranaka na srpskoj sceni. Jedna opcija je demokratska, a druga radikalna, a svima su, kao i vladajućoj koaliciji, puna usta demokratije. To je opozicija sadašnjoj vlasti. Demokratska opcija je u bliskoj prošlosti bila na vlasti sa dobrim delom vladajućih stranaka. Demokratsku opoziciju sadašnjoj vlasti čine njeni bivši saveznici DSS sa svojim večnim satelitom Novom Srbijom i Liga Socijaldemokrata Vojvodine, čiji članovi sa prethodno pomenute dve opozicione stranke demokratske orjentacije ne mogu da sede zajedno u istoj prostoriji, a kamoli da vode neki konstruktivni demokratski dijalog. Dobija se utisak da u Srbiji niko ne ume da vodi konstruktivan dijalog, a on je nama itekako potreban. Kad bih čula neki bar pristojan razgovor između različitih stranaka, ali bez onog “ko je kriv” već “šta dalje”, možda bih mogla doneti neku odluku, a da ipak sačuvam savest. Zavisi od onog “šta dalje”.

      Demokratska Stranka Srbije, čiji je predsednik svojim imenom i prezimenom poslužio svrsi skidanja sa vlasti Miloševića na izborima 2000. godine, nikako nije u stanju da osvoji dovoljan broj glasova birača u Srbiji kako bi formirala svoju vladu, pa nećemo moći proveriti njenu sposobnost. Ako se uzme u obzir da su ipak jedno vreme vladali Srbijom, iako ne sami, a da se od tada život građana nije mnogo promenio, sam što je novac promenio vlasnika i sem što se izvršila mala personalna rokada na samom vrhu vlasti, mogla bih reči opet jednu narodnu poslovicu: ”Sjaši Kurta, da uzjaši Murta”. U svemu što se u ovoj zemlji dešava od 2000. godine učestvovali su i oni. Sve što su činili i sve što nisu činili govori najviše o njihovoj slabosti, bez obzira na opravdanja, jer kad učestvuješ u nečemu lošem ili posmatraš druge u toj lošoj raboti, a ne činiš ništa da se suprotstaviš tom lošem trendu, a još si i na vlasti, u najmanju ruku si saučesnik. Da li su DSS i NS bili učesnici ili saučesnici, trebalo bi da pokaže istorija, još samo da vidimo ko će je pisati. Svakim danom sve više bledi sećanje na prezentaciju programa DSS-a koju sam gledala na televiziji, davno, još pre građanskog rata. Danas ne mogu da ponovim nijednu reč iz tog programa, ostao je samo pozitivan osećaj i nada da ću ga ponovo čuti ili prepoznati u delovanju DSS-a na politički život u Srbiji. Do sada ništa od toga. Možda su se prilagodili ovom srpskom političkom haosu pa su promenili program. Kako dati glas stranci koja bi nešto dobro mogla učiniti, a ona sama još uvek nije pokazala da to može i hoće, koja bi trebalo da ima i znanja i snage, i što je za Srbiju uvek bilo najvažnije, mudrosti!? S obzirom na to da su već jedan moj glas prokockali, zbog čega, između ostalog, više i ne izlazim na izbore, sad će se načekati za drugi, možda i uzalud.

      O NS-u ne moram ni da govorim. Oni su mala čačanska stranka i na srpskoj političkoj sceni uvek idu kao prilepak DSS-u, jer sami ne bi prešli cenzus, a vlast je vlast! Ulaskom u Parlament se postaje parlamentarna stranka, nema veze na čijim leđima. Otprilike isto bih mogla reći kao i za JS samo sa drugim idejnim vodičem. Razlikuju se samo u doslednosti i vernosti. NS je doslednija i vernija svom idejnom vodiču,  a čini se da njen uticaj na vodiča nije zanemarljiv. Sumnjam da je to dobro za DSS, ali je sigurno jako dobro za NS. Gde je u svemu tome dobrobit Srbije i njenih građana?

      LSV je još jedna od retkih stranaka na srpskoj političkoj sceni koja prihvata nezavisnost Kosova kao, kako sami kažu, činjenično stanje. Međutim, to nije jedini razlog neomiljenosti te stranke među glasačima. Najveći razlog je njeno tiho zalaganje za nezavisnost Vojvodine. To je mala regionalna stranka i na izborima ne bi sama prešla cenzus, tako da se uvek, i pored svog blago-separatističkog stava, nekom prišrafi. Do sada se šlepala uz DS, a na poslednje izbore je izašla u koaliciji sa LDP-om, ali se ta koalicija raspala odmah posle izbora. Izgleda da trgovina unosnim položajima u Vojvodini nije uspela jer LDP nije napravio postizbornu koaliciju sa DS-om. Tajna koalicija ne donosi vidljivo deljive prihode, a unosni položaji su ipak vrlo vidljivi, tako da je raspad koalicije, iako vrlo idejno srodnih stranaka, bio očekivan. Ne znam zašto bi neko ko želi dobro ovoj Srbiji bacio svoj glas u tako malu stranku koja nema previše ambicija da učestvuje u srpskom političkom životu, već joj je cilj da sebi stvori prostor da vlada sama na jednom delu srpske teritorije, težeći da ga otcepi. LSV se ponaša u stilu: ”Bolje biti prvi u selu, nego zadnji u gradu”, pa tako poistovećujući grad sa Srbijom, nije im naročito bitan položaj u srpskom političkom životu, ako nema nikakve personalne koristi. Mislim da svoje učešće u srpskoj politici ta stranka prihvata samo kao period nužnosti. Poistovečujući selo sa Vojvodinom, vrlo im je bitan položaj u sadašnjoj pokrajini koju oni smatraju budućom državom i taj cilj im je prioritetan, te nije čudan razlaz sa LDP-om, kojeg oni krive za gubitak važnih položaja na Vojvođanskoj političkoj sceni. Razumem da je ta stranka vrlo važna za Vojvodinu, ali obe stranke su za sada “sitnice” srpskog političkog života i na njih još uvek ne treba trošiti mnogo reči, sem ako nekoj od “velikih” stranaka ne zatreba kamen u cipeli. Njihov uticaj na srpsku politiku je vrlo mali, ali nije zanemarljiv. Ne znači da se to vremenom ne može promeniti, a nisam ni sigurno koliko je to loše za Srbiju, ovakvu kakva je danas. Vreme će pokazati. Možda se i Srbija promeni. Možda pronađe mudrost, a možda se dogodi i čudo, pa te dve stranke postanu pravo osveženje srpske političke scene. Naravno, kompromis je u takvom scenariju vrlo bitan. Ako taj kompromis izostane, o ove dve stranke bi treblo dobro razmisliti. Sve će zavisiti od njih, hteli mi to ili ne. Sada još uvek nije tako,a ko zna zašto je to dobro!?

      Radikalna alternativa vladajućoj koaliciji je do sada bila jedinstvena i brojno jaka, ali sada se sve iskomplikovalo zbog svađe u rukovodstvu Srpske Radikalne Stranke što je dovelo do cepanja stranke na dva dela. Jedan deo je tradicionalna SRS čiji je predsednik još uvek optuženik Haškog tribunala, a druga, nova, Napredna Stranka, sastavljena od pobunjenih radikala, čiji je predsednik bivši potpredsednik SRS-a i bivši vd. predsednik te iste stranke, koji se razišao sa svojim voljenim predsednikom zbog različitih stavova o načinu dolaska na vlast i kad je pravo vreme za to. Ni u čemu drugom se te dve stranke ne razlikuju, ali njihov razlaz je drastično poremetio rad Parlamenta Skupštine Srbije i pokazao koliko je vladajućoj koaliciji stalo do pravičnosti. Napredna stranka je kao stranka postala parlamentalna u momentu svog nastanka, tj. mesto njenog nastanka je Parlament. To je jedina parlamentarna stranka koja nije dobila ni jedan glas na izborima, jer u vreme izbora nije ni postojala, pa se postavlja pitanje da li je uopšte parlamentarna!? Sama se proglasila parlamentarnom strankom, što očigledno vladajućoj koaliciji odgovara, pa to nepravično stanje u Parlamentu toleriše i čak mi se čini da i podržava, jer ili ne ume da reši problem ili joj on baš odgovara, a s obzirom na stil DS-a, moguće da je u toj režiji i sama učestvovala i još uvek učestvuje, jer problem je još aktuelan. Mislim da je na sceni degradacija Parlamenta, njegovo slabljenje, a jačanje institucije Predsednika države. Razumela bih učešće velikih stranaka u takvoj režiji, ali ne razumem šta su u svemu tome za sebe pronašle male stranke koje svojom podrškom DS-u održavaju vlast za sada stabilnom. Srbija nije Amerika i već smo jedva preživeli period u kome je Predsednik imao najveću vlast, i svako pametan je mogao videti da to ne valja. Ne verujem da bi naš  predsednik želeo još jedan mandat da bi  promenio Ustav i postao doživitni predsednik. On je ipak demokrata. Ali zašto ne bi napravio i u Srbiji, rusko-crnogorski scenario (šetanja od vlade do predsednika i obrnuto), taman do penzije. To se pokazalo, bar na crnogorskom primeru, vrlo demokratski organizovano i možemo primetiti da zaista funkcioniše. U Rusiji je takav scenario još na početku, pa će se rezultati malo sačekati. Našem predsedniku nije dovoljan uticaj na vladu koja figurira, ako je jak Parlament. Zato Parlament treba oslabiti i pretvoriti ga u glasačku mašinu koja pritiska dugmiće po demokratskom naređenju. Niti on niti njegova stranka DS ne računaju na mogući gubitak predsedničkih izbora, što bi moglo značiti da se priprema promena načina izbora Predsednika ili neka malverzacija kojom bi DS dobio tapiju na tu najvišu funkciju u državi. S obzirom na to da razni tajkuni danas finansiraju mnoge ili gotovo sve srpske stranke, što je izgleda legitimno, da li je nekome makar samo palo na pamet, šta bi se moglo desiti ako neki od tih tajkuna proceni da je dovoljno jak da poželi da se kandiduje za predsednika Srbije koji ima veliku moć u zemlji, veću od Parlamenta ili možda poželi da kupi tu “fotelju” svome sinu kao svedbrni poklon ili poklon uz već kupljenu diplomu nekog fakulteta, recimo pravnog? “Novac vrti gde burgija neće!” Taj scenario bi zaista bio moguć, pogotovo ako taj zaslužni građanin, procenjujući sopstveni interes, postane član DS-a, kao što je sada trend među nekim građanima radi lakšeg pronalaženja zaposlenja. Posle nameravane (kako se sada čini) “predsedničke demokratije”, dobili bi smo pravu pravcatu “porodičnu demokratiju”. Nepoznat pojam, ali ako smo pola veka živeli u “komunističkoj demokratiji”, što je za svet apsurdno, zašto ne bi pojam “porodična demokratija” bio adekvatan trenutku. Kad bi neko znao da objasni čelnicima EU da smo mi i u komunizmu živeli u demokratiji, možda bi nas lakše pridružili sebi. Još samo kad bi mu svi u EU poverovali. U tako nešto se moglo ubediti samo nas.

      Srpska Radikalna Stranka nije stranka po mom ukusu ni sada kao što nije bila ni pre dok je održavala miloševićev SPS na vlasti i najmanje time dovela ovu državu u vrlo nezavidan položaj, a narod u beznađe. To isto mogu reći i za novoformiranu Naprednu stranku čiji su članovi uveliko učestvovali u toj vlasti dok su se još nazivali radikalima. Međutim, ne mogu zanemariti činjenicu da im veliki broj glasača veruje i glasa za njih. Oni su potrebni u Parlamentu, makar za kontrolu demokratske vlasti. Bez njih bi politički život u Srbiji bio dosadan, a bahatost i korumpiranost demokratskih funkcionera se ne bi ni primetila. Nisam sigurna da je za Srbiju dobro da vladaju, zbog najblaže rečeno, sopstvene bahatosti i netolerantnosti, ali u opoziciji su više nego neophodni sve dok imamo demokratiju samo u nazivu stranaka, a nemamo je na delu.

      Za mene je demokratija vladavina naroda državom preko svojih odabranih predstavnika na neposrednim izborima, dok jedan demokrata na televiziji izjavljuje da je demokratija kad narod na izborima bira vlast koja će vladati nad njim. Učila sam da se čovek rađa slobodan i da se ceo život trudi da sačuva tu rođenjem stečenu slobodu. Otuda i tolike svađe i toliki ratovi. Nije mi jasno kako neko može ratovati u ime slobode i onda je tek tako predati nekom drugom na korišćenje. Ako ona čoveku toliko malo vredi, zašto uopšte ratuje za nju. Meni je malo nelogično i čak mazohistički da narod između sebe bira svoje predstavnike na izborima i time im daje mandat da određeno vreme vladaju u državi nad njim. Neverovatno! Čovek izađe na demokratske izbore i zaokruži ime ili stranku koja pretpostavlja skup ljudi okupljenih oko jedne ideje i kaže: »Vi ćete sada, četiri godine vladati nadamnom!» Žao mi je! Neka je i demokratski, mnogo je! Ja ne pristajem! Nisam mazohista!  Dok ima takve demokrate, Srbija će još dugo padati na ispitu iz demokratije, pa za koga ja onda da glasam?! Možda bih mogla da izmiksam pojedince iz raznih stranaka i tako sama napravim jednu virtuelnu, kao što ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu prave svoj virtuelni nacionalni tim jer ne znam kako naterati «nedodirljive» da sarađuju i uvažavaju se međusobno, a što je najvažnije da podjednako uvažavaju sve nas, koje svi oni vole da diraju kad upadnu u čabar. Svi oni žele da u čabru budemo zajedno. Polako, gospodo, ovde ima i dece, misli li iko o njima!? U ovom tekstu sam namerno izostavljala imena učesnika sa srpske stranačke scene, ne bih li kojim slučajem izbegla moguću repliku. Ovde sam samo iznela kakav utisak su pojedine stranke ostavile na mene koja u ovom društvu figuriram samo kao građanka i posmatrač, što izgleda, jedino znači "poreski obveznik", te nikakva replika ne bi mogla promeniti taj utisak. Potrebna su dela i to “transparentna”, što srpskim demokratama treba da bude prepoznatljivo još iz 2000. godine. Sve ostade samo na reči. Ja sam samo jedan od potencijalnih glasača sa jednim glasom i ogromnim uticajem na još najmanje četiri i nemam za koga da glasam, a da se kasnije ne pokajem. Još nemam nameru da izađem na izbore dok se stvari na srpskoj političkoj sceni ne promene. Možda mi se i posreći. Ako se posreći meni, posrećiće se i Srbiji. Za sada me teši činjenica da ovako “uređena” zemlja ima mnogo potencijalnih birača koji ne izlaze na izbore. To je znak da za Srbiju ima nade, a trebalo bi da bude signal svim strankama da u njihovim stavovima, ponašanju, radu i neradu nešto ne štima i da nešto treba menjati, naravno, uzimjući u obzir i razne kritike javnosti na adresu svih učesnika u srpskom političkom životu, bilo da su iz redova vlasti ili opozicije. Da nema tolikih kritika, zabrinuo bi me ne izlazak velikog broja birača na izbore. Ovako, pošto pripadam toj populaciji građana Srbije, znam da će kritika uvek biti, ali kad prepotenciju, sujetu i pohlepu zameni savest i dobročinstvo, a naročito poštenje, broj birača neće ni biti važan. Danas bi me zabrinula velika izlaznost, jer bi se tako sve samo činilo da je u redu i da se rešenje svih srpskih problema nalazi u jednoj ili više postojećih političkih stranaka, još samo mi građani treba da potrefimo u kojoj. Kao u ruletu. Plašim se da nam neko uporno daje da igramo ruski rulet na demokratski način, a da to ne primećujemo. Kako nisam baš vična toj igri, koristim svoje demokratsko prvo da je ne igram, a kako vidim, nisam jedina. Što se građanske dužnosti tiče, smatram da mi nije omogućeno da je sada ispunim. Ja sam odgovorna osoba i ne mogu dozvoliti da moj glas bude pogrešno usmeren. Ako je taj glas važan, kako prilikom svake kampanje govore svi učesnici, kao i sam predsednik države, onda sam nedovoljno informisana (iako redovno plaćam  TV pretplatu za javni servis) da bih mogla da dozvolim da moj glas utiče na tuđe živote. Trba učiniti mnogo više od urlanja u mikrofon ili postavljanja glasačke kutije na određano mesto, ako se već donela odluka o političkoj angažovanosti. Svaka informacija mora biti dostupna. Nije važno koja će stranka to prva da shvati. Možda će se na srpskoj političkoj sceni pojaviti neka nova stranka, adekvatnija za rešavanje svih “ušteđenih” problema i onih koji će se još uštedeti. Za Srbiju i njene građane je važno da se to kad-tad dogodi. Mnogima smo videli leđa. Možda će i neka od postojećih političkih stranaka konačno doći do zaključka da nije dovoljno davati predizborna obećanja i braniti se na razne načine kada svima postane jasno da se ta obećanja ne mogu ispuniti. Potrebni su rokovi za obavljanje svih poslova iz predizbornih obećanja i kazne za neispunjavanje obećanog. Sada svi rade šta hoće i izgleda kao da eksperimentišu i naravno, obavezno preuzimaju odgovornost. Možda bi trebalo doneti zakon o tome, pa neće smeti nijedan političar, ni u svoje ni u ime svoje stranke, olako davati obećanja niti preuzimati odgovornost ako se bude morao suočiti sa kaznom. Lako je preuzeti odgovornost kad se ni za šta ne odgovara. Ja ću čekati i nadati se, jer nada zadnja umire, a vi? Još par narodnih za kraj: “Ničija ne gori do zore”, a radi optimizma: ”Strpljen spašen” i “Ko čeka, dočeka”.     

01.04.2009.                                                                                           Aleksandra  D.